U mnoštvu koje je slušalo Hristove pouke bilo je mnogo fariseja. Primetivši prezrivo kako je među Hristovim slušaocima mali broj onih koji Ga priznaju kao Mesiju, oni su se u duši pitali: kako ovaj nenametljivi Učitelj može uzdići Izrailj do univerzalne dominacije svetom. Kako će On bez bogatstva, moći i ugleda uspeti da osnuje novo carstvo? Čitajući njihove misli, Hristos im je odgovorio: –
”I govoraše: kakvo ćemo kazati da je carstvo Božije? Ili u kakvoj ćemo ga priči iskazati?”(Marko 4:30) U zemaljskoj vlasti nije bilo ničega čime bi se carstvo Božje moglo uporediti. Nijedno građansko društvo nije moglo poslužiti kao podesan simbol. ”Ono je kao zrno gorušičino”, reče On, ”koje kad se posije u zemlju manje je od sviju sjemena na zemlji; A kad se posije, uzraste i bude veće od svega povrća, i pusti grane velike da mogu u njegovu hladu ptice nebeske življeti”(Marko 4:31,32).
Klica koja se nalazi u semenu raste i razvija se prema zakonima života koji je sam Bog usadio u nju. Razvoj semena ne zavisi od ljudske moći. Tako je i sa Hristovim carstvom. Ono predstavlja jedno potpuno novo stvaranje. Načela njegovog razvoja potpuno su suprotna onima koja vladaju u carstvima ovoga sveta. Zemaljske vlasti gospodare zahvaljujući upotrebi sile, i svoju dominaciju održavaju silom oružja i rata. Ali osnivač novog carstva je Knez mira. Carstva ovoga sveta, Reč Božja prikazuje simbolima grabljivih divljih zveri, – ali Hristos je ”jagnje Božije koje uze na se grijehe svijeta” (Jovan 1:29). U Njegovoj vladavini nije predviđena nikakva primena grube sile da bi se vršio pritisak na svet. Jevreji su očekivali da će se carstvo Božje uspostavljati na isti način kao i carstvo ovoga sveta. Za uspostavljanje pravde oni su pribegavali spoljim merama. Oni su kovali planove i pronalazili razne metode. Ali Hristos je, umesto toga, u srcu ljudi usađivao jedno načelo. Sejući istinu i pravdu, On je iskorenjivao zabludu i greh.
Dok je Hristos iznosio ovu parabolu nadaleko i naširoko su se mogle videti stabljike gorušice, koje su se uzdizale iznad trave i žita, trepereći svojim granama na blagom povetarcu. Ptičice su skakutale s grane na granu pevajući u gustom lišću. Međutim, seme iz kojeg je ova velika biljka nikla spada među najmanje između sviju semena. Iz njega je najpre izrasla nežna klica; ali iako tako nežna ona je bila puna životne snage. Biljka je rasla i bujala sve dok nije dostigla do svoje sadašnje visine. Tako je i carstvo Hristovo u svom početku izgledalo skromno i beznačajno. U poređenju sa carstvima ovog sveta, izgledalo je zaista najmanje od svih. Vlastodršcima ovoga sveta Hristova tvrdnja da je On car bila je smešna. Pa ipak u nepobitnim istinama Jevanđelja koje su poverene Hristovim sledbenicima, ovo carstvo poseduje božanski život.
I kako se samo brzo ono razvilo, kako je naglo rasprostranjen njegov uticaj! Kada je Isus izlagao ovu istinu u to vreme novo carstvo predstavljala je samo nekolicina galilejskih seljaka. Njihovo siromaštvo i neznatan broj isticani su svaki put i kao uzrok što ljudi nisu bili voljni da se pridruže tim jednostavnim i neukim ribarima koji su sledili Isusa. Ali je zrnu gorušičinom bilo namenjeno da raste i da svoje grane raširi po svemu svetu. Dok su zemaljska carstva, čija je slava u ono vreme zapanjivala srca ljudi, prošla i nestala, carstvo Hristovo stoji još i danas kao moćna i dalekosežna sila.
Tako je i delo milosti u srcu neznatno u svom početku. Progovori se jedna reč, jedan zračak obasja dušu, prihvati se jedan uticaj: to je u stvari samo početak novoga života; i ko može izmeriti rezultate toga?
U paraboli o gorušičinom zrnu ilustruje se ne samo rastenje Hristovog carstva, nego se i svaki stepen njegovog razvoja prikazanog u priči stalno ponavlja. Gospod je za svoju Zajednicu u svakom pokoljenju imao naročitu istinu i naročiti zadatak. Istina koja je sakrivena od mudraca i razumnih ljudi ovoga sveta, bila je otkrivena smernima koji su bili bezazleni kao deca. Ona je tražila samopožrtvovanje, jer je morala da vodi mnoge borbe i da izvojevuje mnoge pobede. Od samog početka njeni pobornici bili su malobrojni. Veliki ljudi ovog sveta i crkva koja se prilagodila svetu protivili su se istini i prezirali je. Pogledajte samo Jovana Krstitelja, Hristovog preteču, kako stoji usamljen ukoravajući oholost i formalizam jevrejskog naroda! Pogledajte one koji su prvi doneli Jevanđelje u Evropu! Kako je neznatna i beznadežna izgledala misija Pavla i Sile, ove dvojice skromnih izrađivača šatora, kad su se sa svojim saradnicima u Troadi ukrcali za Filibu! Pogledajte ”ostarelog Pavla” u lancima, kako propoveda Hrista na dvoru Cezarevom! Bacite samo jedan pogled na malobrojnu zajednicu sačinjenu većim delom od robova i seljaka, kako se hvata u koštac sa neznaboštvom carskog Rima. Pogledajte Martina Lutera kako se odupire moćnoj katoličkoj crkvi koja predstavlja remek – delo svetovne politike. Posmatrajte ga kako se, nasuprot caru i papi, čvrsto drži svete Božje Reči, izjavljujući: ”Ovde stojim i drugačije ne mogu. Bog neka mi pomogne! Amin.” Pogledajte Džona Vesleja, kako ističe Hrista i Njegovu pravdu usred formalizma, čulnosti i neverovanja! Posmatrajte čoveka kome su nesreća i patnje neznabožačkog sveta toliko ležale na srcu, da je molio za preimućstvo da i njima odnese poruku Hristove ljubavi! A sada čujte odgovor verske zatucanosti: ”Sedi, mladi čoveče; ako Bog želi da obrati neznabošce, On će to učiniti bez tvoje ili moje pomoći.”
Velike verske vođe u ovom pokolenju na sav glas glorifikuju one koji su sejali seme istine u prošlim vekovima i podižu im spomenike. Ali zar se danas mnogi ne odvraćaju od toga dela bacajući pod noge ono što je iz toga semena izniklo? Ponavlja se još uvek onaj prastari uzvik iz dana Hristovih: ”Mi znamo da s Mojsijem govori Bog; a ovoga ne znamo otkuda je” (Jovan 9:29).
Elen G. Vajt: Hristove očigledne pouke