Priča o zidanju Vavilonske kule je izveštaj kojeg se sigurno sećate još iz detinjstva. Jednostavno vas privlači magičnost tog drevnog događaja koji se zbio nedugo nakon potopa. „A bijaše na celoj zemlji jedan jezik i jednake reči. A kad otidoše od istoka, nađoše ravnicu u zemlji Senarskoj, i naseliše se onde.“ 1.Mojs.11:1.2. Tekst započinje naglašavanjem da je na celoj zemlji bio jedan jezik i jednake reči. Narod je otišao od istoka – iz područja planine Ararat, i nastanio se u dolini Senar – drevno ime za Mesopotamiju, područje između reke Tigris i Eufrat – koju mnogi naučnici nazivaju „kolevkom civilizacije“. I imaju pravo, jer su se odatle narodi raselili po zemlji nakon događaja sa Vavilonskom kulom.
„Pa rekoše među sobom: hajde da pravimo ploče i da ih u vatri dobro pečemo. I behu im opeke mesto kamena i smola zemljana mesto kreča.“ 1.Mojs.11:3. Rešili su da prave opeke ili cigle i da koriste smolu za povezivanje. U čitavoj Mesopotamiji kamena nije bilo, tako da su obilno koristili zemlju za opeke i smolu umesto kreča. „Posle rekoše: hajde da sazidamo grad i kulu, kojoj će vrh biti do neba, da stečemo sebi ime, da se ne bismo rasejali po zemlji.“ 1.Mojs.11:4. Hteli su da sazidaju grad i kulu. Ništa loše u tome, zar ne? Međutim, već sledeća rečenica otkriva problem, a on je duhovne prirode. Narod želi da gradi kulu do neba! Iako je Bog obećao da potopa više neće biti, oni nisu verovali. Želeli su kulu dovoljno visoku koju nikakva voda neće moći da potopi.
Drugo, želeli su sebi da steknu ime, sebe da uzdignu i veličaju! U njihovim planovima nije bilo mesta za Boga! Treće, nisu želeli da poslušaju Božju zapovest da se raseju po zemlji i da je napune, kao što je Bog zapovedio Noju i njegovim sinovima: „I Bog blagoslovi Noja i sinove njegove, i reče im: rađajte se i množite se, i napunite zemlju.“ 1.Mojs.9:1. Čitav odlomak, dakle, odiše pobunom protiv Boga.
„A Gospod siđe da vidi grad i kulu, što zidahu sinovi čovečiji.“ 1.Mojs.11:5. Ovaj stih nam otkriva da je Bog zainteresovan za događaje na zemlji, za ljudske pokrete i planove. Bog „silazi“ da vidi grad i kulu što su počeli ljudi da zidaju. I evo do kakvog zaključka dolazi: „I reče Gospod: gle, narod jedan, i jedan jezik u svih, i to počeše raditi, i neće im smetati ništa da ne urade što su naumili.“ 1.Mojs.11:6. Jedan narod, jedan jezik, jedan cilj – ništa ih neće sprečiti u onome što su naumili. Narod se ujedinio oko Vavilonske kule. Imali su zajednički cilj, pokretao ih je jedan duh, govorili su jednim jezikom, bili su JEDINSTVEN narod!
Ako možemo nešto pozitivno da naučimo iz ovog događaja, onda je to pouka o jedinstvu! Ljudi se često udružuju i ujedinjuju u činjenju dobrih, ali još više loših stvari. Suparnička carstva, klanovi i plemena, oni koji godinama mrze jedni druge, udružuju se ako pronađu zajedničkog neprijatelja ili ako imaju zajednički cilj.
Graditelje Vavilonske kule je pokretao zajednički duh, ali je duh bio pogrešan i loš. Pokretala ih je zajednička namera ali pogrešna i loša jer se suprotila Božjem planu. Međutim, toliko su bili jedinstveni da ništa nije moglo da ih omete u ostvarivanju njihove namere. I tada se umešala Viša Sila – sam Bog je morao da interveniše. „Hajde da siđemo, i da im pometemo jezik, da ne razumeju jedan drugoga što govore. Tako ih Gospod rasu odande po svoj zemlji, te ne sazidaše grada.“ 1.Mojs.11:7.8.
Šta mi danas možemo da naučimo od njih? Kako da budemo jedinstveni – pitanje i želja koja se pojavljuje u svakoj anketi u crkvama, u svakom razgovoru. Kako da budemo jedinstveni u ispravnom cilju koji je u skladu sa Božjom voljom? Kako da nas pokreće jedan pozitivan Duh, namera i motivacija?
Jedinstvo nam je potrebno, ali ako se ujedinimo u pogrešnom cilju, biće pogrešan duh. Naša motivacija će biti pogrešna i tada će Bog lično morati da interveniše. Bog će se tada lično postarati za naše planove i ciljeve koji se protive Njegovoj volji, a „strašno je upasti u ruke Bogu živome“ – kaže Pismo. Međutim, ako dozvolimo Božjem Duhu da nas inspiriše i vodi, naši planovi i ciljevi, i kao pojedinaca i kao crkve biće inspirisani Njegovih Duhom i On će se postarati da ih ostvarimo. Ništa nam neće smetati da ostvarimo ono što smo naumili!
Isus je tokom svoje službe na zemlji uvideo da će problem sa jedinstvom biti problem Njegovog naroda do kraja vremena i zato je uputio posebnu posredničku molitvu za svoje sledbenike, za one koji se nazivaju Njegovim učenicima. „Oče sveti! Sačuvaj ih u ime svoje, one koje si mi dao, da budu jedno kao i mi. Da svi jedno budu, kao Ti, Oče, što si u meni i ja u Tebi; da i oni u nama jedno budu, da svet veruje da si me Ti poslao. I slavu koju si mi dao ja dadoh njima, da budu jedno kao mi što smo jedno. Ja u njima i Ti u meni: da budu sa svim u jedno, i da pozna svet da si me Ti poslao i da si imao ljubav k njima kao i k meni što si ljubav imao.“ Jovan 17:11.21-23.
Reči Isusove molbe upućene Ocu odjekuju i danas u Njegovom svakodnevnom posredovanju za nas. Isus želi da budemo jedinstveni jer bez jedinstva pokrenutog Njegovim Duhom ne možemo da ostvarimo zadatak koji nam je poverio – objavu radosne vesti, jevanđelja, deljenje našeg ličnog iskustva sa Njim među ljudima koje srećemo, kao i stvaranje učenika od onih koji tragaju za istinom. Isus se molio za jedinstvo svojih učenika pokrenuto ispravnim Duhom, ciljem i motivacijom. Sve do Njegovog vaznesenja njih je pokretalo pitanje ko će od njih zauzeti prvo mesto do Isusa, u Njegovom carstvu na koje će ga oni prisiliti da ga osnuje!
Šta više bili su jedinstveni u toj ideji, cilju, sebičnih motiva i sebičnog duha. Zemaljsko carstvo Isusa oslobodioca, u kom će oni biti ministri. Ali, to nije bila Njegova namera i oni to nisu shvatili sve do Gornje sobe gde su konačno učinili ono što je bila Njegova volja. A šta je to bilo? Koja je čarobna formula za sticanje pravog jedinstva pokrenutog ispravnim Duhom, ciljem i motivacijom?„Ako ima dakle koje poučenje u Hristu, ili kao ima koja uteha ljubavi, ako ima koja zajednica duha, ako ima koje srce žalostivo i milost, ispunite moju radost, da jedno mislite, jednu ljubav imate, jedinodušni i jedinomisleni: ništa ne činite uz prkos ili za praznu slavu; nego poniznošću činite jedan drugog većeg od sebe. Ne gledajte svaki za svoje nego i za drugih.“ Filibljanima 2:1-4.
Kad su se poučili onome čemu ih je Isus poučavao više od tri godine; kada su doživeli zajednicu Duha; kada su im srca postala milostiva i žalostiva; kad su počeli da jedno misle i jednu ljubav da gaje; jednodušni i jednomisleni; kad su prestali da čine stvari iz prkosa i prazne slave; kad su odbacili svoj ego, svoje ja i počeli poniznošću da čine čast jedan drugome, čineći druge većima od sebe; kad su prestali da gledaju samo za sebe, nego i za druge, TADA su doživeli istinsko jedinstvo u kojem ih je vodio Duh Gospodnji!
I šta je bio rezultat? Pogledajmo Dela Apostolska 2:1-4. „I kad se navrši pedeset dana bijahu zajedno svi apostoli jednodušno. I u jedan put postade huka s neba kao duvanje silnoga vetra, i napuni svu kuću gde seđahu; i pokazaše im se razdeljeni jezici kao ognjeni; i sede po jedan na svakoga od njih. I napuniše se svi Duha svetoga i stadoše govoriti drugim jezicima, kao što im Duh davaše te govorahu.“ Dogodilo se izlivanje Duha Svetog – ono što su čekali – isto ono što i mi kao Crkva iščekujemo i želimo – ali, ne možemo bez ispunjenja načela iz Filibljanima 2:1-4. Moramo da ispunimo uslove koji zavise od nas. Učenici su samo tog dana obratili i krstili 3000 ljudi. Bili su sposobni da ispune misiju na koju ih je Gospod poslao ispunjeni ispravnim Duhom, gonjeni ispravnom motivacijom, ka ispunjenju ispravnog cilja da uzdignu Hrista, i da proslave Njegovo ime.
Ako smo ujedinjeni pogrešnim duhom i pogrešnim planovima i ciljevima – Bog će nas sprečiti u tome. S druge strane, ako se ujedinimo u ispravnom Duhu i u ispravnom cilju – Bog čini sve sa svoje strane da to ostvarimo. „I ostaše jednako u nauci apostolskoj, i u zajednici, i u lomljenu hleba, i u molitvama… A svi koji verovaše bijahu zajedno, i imaju sve zajedno… I svaki dan bijahu jednako jednodušno u crkvi, i lomljahu hleb po kućama, i primahu hranu s radosti i u prostoti srca, hvaleći Boga, i imajući milost u sviju ljudi. A Gospod svaki dan umnožavaše društvo onih koji se spasavahu.“ Dela 2:42-47.
Izaberimo danas da budemo jedno u Hristovom Duhu, cilju, motivaciji, planovima i misiji, i ništa nas neće sprečiti u onome što smo naumili Hristovog carstva radi.
Pastor Milenko Tanurdžić