Dođe tako čoveku da digne ruku na samoga sebe iz samo njemu znanog razloga. Da li mu klikne ili kvrcne nešto u glavi? Da li iz očaja? Da li zbog teške ili neizlečive bolesti? Da li zbog smrti nekog bliskog i dragog? Da li zbog dugovanja ili gubitka obraza? Da li zato što ne vidi izlaz iz svoje situacije ma kakva ona bila? U svakom slučaju, nakon što osoba uspe u svojoj nameri, ili ne uspe, svejedno, počinju da se otkrivaju uzroci.
Tek tada ljudi koji su bili oko njih, pitajući se zašto, shvataju da je očajnik imao svakodnevne teskobe, strahove, tuge, boli, samoće, priče o besmislu života, o smrti kao rešenju, itd. Navedeni simptomi se najčešće pronalaze kod depresivnih i anksioznih osoba (čak 95% samoubistava). Drugim rečima, ako se obrati pažnja, simptomi se mogu otkriti na vreme, barem u većini slučajeva.
Bio je u mom selu čovek koga smo svi znali kao Tiku Grobara. Tika je bio seoski grobar (kopao je grobove kada neko umre i održavao groblje, i nije bio navijač Partizana). Bio je sitan i zakržljao čovek, barem kako ga ja pamtim. Živeo je u jednoj kućici od ćerpiča na kraju sela, prekoputa groblja. Kućica je bila pokrivena trskom i imala je samo jedan prozor. Nedaleko od groblja nalazi se i kanal Galovica, tako da je Tika često pecao, i znao sve o pecanju, leskovim štapovima, i nas decu bi podučavao pecaroškim trikovima kada bi nas zatekao na kanalu.
Tika je obilazio selo jednom mesečno i sakupljao dažbinu za održavanje groblja. Večito u svom jednoličnom izbledelom i pohabanom crnom odelu (barem dva broja većim), sa masnim šeširom na glavi, šturih i sitnih brkova, došao bi na kapiju domaćina, i svojim promuklo-tihim glasom dozivao domaćina po imenu. Umesto novca, Tika je prihvatao i vrednost u naturi, šta mu ko dao: slaninu, krompir ili luk, hleb, a najviše je cenio rakiju.
Kad god bi došao kod nas kući, moj deda Milenko je izlazio pred njega i razgovarao sa njim. Tika nikada nije hteo da uđe u kuću, ili da se zadrži duže i da posedi. Znao je Tika u svojim kratkim diskusijama da spomene neke stvari koje su, verovatno, mog dedu, kao vernika, navele da govori o Bogu. Dobro se sećam, kao sada, kako bi Tika, iz unutrašnjeg džepa svog sakoa, vadio malu bocu sa rakijom i konopac savijen u kotur i govorio: „Ovo je moj bog!“
Jednog dana pronela se vest selom da su pronašli Tiku Grobara obešenog o staru šljivu na seoskom groblju. Pronašao ga je svinjar koji je čuvao svinje nedaleko od groblja. Tiku su sahranili o trošku sela (niko mu nikada nije podigao spomenik), kućica s jednim prozorom se vremenom urušila, a na smetlištu groblja, mi klinci, pronašli smo Tikine leskove štapove za pecanje, već propale od vremena.
Zašto je Tika sebi oduzeo život? Ne znam, nisam ga dovoljno poznavao jer sam bio dete. Međutim, znam da je živeo sam, da nije imao bliskih prijatelja, nije imao porodicu, ženu, decu, a pričalo se i da je u mladosti počinio neki zločin. Šta god da je bio razlog, Tika je jedan od očajnika koji je podigao ruku na samoga sebe.
Viktor Frankl, u svom delu „Čovekova potraga za smislom“, tvrdi da je najveći zadatak bilo koje osobe da pronađe smisao u svom životu. Neki ga pronalaze u radu, neki u ljubavi, a neki u hrabrosti tokom teških vremena, kaže Frankl. Čoveku treba težnja i borba za nekim njemu smislenim ciljem. Ako čovek izgubi taj cilj prepušta se besmislu, apatiji, i u stanju je da okonča takvo stanje podizanjem ruke na samoga sebe.
Dakle, većina ljudi se odluči na samoubistvo jer su izgubili smisao života. Tužno je što oni oko njih to ne primete na vreme, jer su, verovatno, mogli da im pomognu. Sveto pismo nas savetuje: „Nosite bremena jedan drugog…“ Galatima 6:2. Drugim rečima, pomozite svom bližnjem da ponese svoje terete i probleme, da povrati izgubljeni smisao, da oseti da nije odbačen i sam.
Većina ljudskog društva, nažalost, sklona je da prebrzo osudi samoubice. Neke crkve takve osobe posthumno ekskomuniciraju iz svojih redova jer veruju da su samoubice osuđene na večne muke! A da li smo skloni da osudimo one koji su videli znake a nisu ništa učinili? Goran Radenković, profesor na Bogosloviji Svetog Save u Beogradu izjavio je u jednom intervjuu: „Naše društvo zahteva jednu dublju edukaciju hrišćansku i građansku, finiju i suptilniju, ne demagošku i ideološku.“
Čovek bi trebalo da pronađe smisao života, da život ima smisla, ma kakve bile okolnosti u kojima živeli. Jedan pesnički epitaf glasi:“Ovde počiva Tiosav saranjen sa sviralom. Ovde počiva Tiosav koji je hteo da živi makar pretvoren u žabu….”
Svi ljudi žele da žive – smisaoni život! Možda je Tika izgubio svaki smisao pa se zbog toga odlučio na konopac i staru šljivu na rubu groblja? Možda i ti imaš nekog Tiku pored sebe? Možda ne prepoznaješ njegovu samoću, apatiju, problem, besmisao? Pokušaj da prepoznaš, da vidiš, da porazgovaraš, da pomogneš.
Čuješ li da neko u susednom stanu možda neutešno plače? Poznaješ li nekoga ko je nezlečivo bolestan, a nisi ga dugo obišao? Imaš li bliske kontakte sa porodicom i znaš li kako se ko od njih oseća? „Kada je neko žrtva ubistva, krivac je samo onaj ko ga je ubio. Kada je neko žrtva suicida, krivica ide na dušu svima. U tome koliko ćete glasno odgovoriti na tuđe tihe pozive u pomoć, ogleda se veličina nas kao ljudi“ (B92). Možda ne možeš da spasiš celo čovečanstvo, ali ako spasiš jedan život, spasao si neprocenjivo mnogo.
Propovednik Milenko Tanurdžić
