Uslovljena molitva jedne devojčice

afrikaHelen Rozever, Engleska lekarka i misionar u Africi ispričala je sledeće iskustvo koje je doživela dok je bila u misiji.

Jedne večeri sam se posebno trudila da pomognem jednoj majci pri porođaju; I pored sveg našeg znanja i truda, umrla je ostavljajući za sobom pored novorođenog deteta i  dvogodišnju kćer. Znala sam da ćemo imati problem da održimo novorođenče u životu pošto nismo imali inkubator. Nismo imali struju kako bi ga uključili i sa smo ga imali, a povrh toga nedostajala nam je oprema kako bi hranili dete.

Premda smo živeli na samom ekvatoru, noći su često bile hladne. Jedna studentkinja i babica požurila je da donese kutiju koju smo imali baš za ovakve bebice i pokrivalo od pamuka sa kojom bi je uvili. Druga je otšla da naloži vatru da bi zagrejala vodu i donela u termoforu. Ubrzo se vratila sva usplahirana rekavši da je termofor eksplodirao. Gumeni proizvodi brzo propadaju u suvoj tropskoj klimi. To je bio jedini termofor koji smo imali među našim zalihama.

Kao što na Zapadu kažu da “nije vredno plakati za prosutim mlekom”, tako u Srednjoj Africi može se reći da nije vredno „plakati za eksplodiranim termoforom“. Takve stvari ne rastu na drveću, a drogerija u prašumi nema.“Uredu”, rekla sam studentkinji, “stavi dete blizu vatre najbliže što može i lezi da spavaš između deteta i vrata da izbegnemo promaju”.

Sutradan u podne, išla sam redovno na molitvu sa decom iz sirotišta koja su želela da se udruže u moljenju. Predložila sam deci za šta bi mogli da se molimo i onda sam im rekla i za bebu. Objasnila sam im situaciju, kako smo morali da održavamo dete u toplom i kako nam je eksplodirao termofor. Kazala sam da se može desiti da beba umre zbog groznice. Takođe sam im rekla i za dvogodišnju devojčicu, koja je tugovala za svojom majkom koja je umrla.

Za vreme molitve, desetogodišnja devojčica po imenu Ruta, molila se svojom uobičajenom molitvom ubrajajući zahteve karakteristične za surovi život Afričke dece. Onda je u molitvi rekla sledeće: “Bože, molim te, pošalji nam i jedan termofor. Sutra će biti kasno Bože, jer beba može umreti; zato te molim pošalji to danas poslepodne.”  I dok sam drhtala začuđena nad smelosti kojom je Ruta tražila pomoć u molitvi, devojčica je dodala: “I već kad to radiš Bože, da li bi mogao da pošalješ jednu malu lutkicu za dvogodišnju devojčicu, kako bi znala da je Ti stvarno voliš?”

Često u dečijim molitvama, desi što šta nepredviđeno i nikad se ne zna šta će se reći. Da li stvarno mogu da kažem amin? Nisam verovala da bi Bog odgovorio na ovakvu, uslovljenu molitvu. O da, ja sam svesna da je Bogu sve moguće. To nam kaže Biblija. Ali postoje granice, zar ne? Jedini način da Bog odgovori na ovu molitvu bi bilo da pošiljka stigne nekim čudom od mojih tog dana. Boravila sam u Africi već skoro 4 godine i do tada još nisam dobila ni jedan paket od moje porodice. A i kad bih dobila paket, ko bi se setio i dodao termofor? Živela sam na ekvatoru gde nema potrebe za tako nešto!

Poslepodne za vreme nastave koju sam predavala, primila sam poruku da je stigao neki automobil i zaustavio se pred kućom u kojoj sam nedaleko od škole stanovala. Međutim dok sam stigla, automobil je otišao, a pred vratima je stajao poveći paket. Nisam htela da ga otvorim sama i pozvala sam siročad iz učionice. Zajedno smo odvezivali svaki čvor na kanapu koji je osiguravao paket. Uzbuđenje je raslo. Tridesetak pari očiju je uprlo pogled u sadržaj otvorene kutije. Odozgo su bile poslagane dečije majice raznih boja. Uzbuđena deca primila su poklon zacakljenih očiju. Tu su bile i isheklane odore namenjene deci koja su bolovala od gube. Našla sam u paketu i kutiju sa suvim grožđem kojoj su se deca posebno obradovala. Međutim, kada sam spustila ruku na pri dnu kutije, osetila sam… da li je stvarno moguće? Da! Potpuno nov gumeni termafor. Zaplakala sam od radosti! Nisam verovala da će Bog ispuniti takvu molitvu.

Ruta je bila među decom u prvom redu i govorila je kroz suze: “Ako je Bog poslao ovaj termofor, mora da je poslao i lutkicu!” I na samom dnu kutije, ispod papira, pronašla je jednu malu ali veoma lepo obučenu lutkicu. Oči su joj blistale. Ona nije sumnjala u ispunjenje. Pogledala je u mene i upitala: “Da li mogu da idem sa tobom, da dam ovu lutkicu onoj maloj devojčici, kako bi znala da je Isus stvarno voli!?”

Paket je putovao do nas punih pet meseci. Spakovali su ga članovi subotne škole kojoj sam nekada pripadala. Vođa tima je znala da sam na ekvatoru ali ipak je poslala i jedan termofor. A jedna devojčica je stavila lutkicu za jedno Afričko dete – pet meseci ranije – kao odgovor na molitvu jedne desetogodišnje devojčice da paket stigne tog popodneva.

“I prije nego poviču, ja ću se odazvati!” (Isaija 65:24)

Prevod i obrada: Nevenka Dedić

VK
Facebook
LinkedIn
Telegram
Twitter
Pinterest
Pocket
Email
Reddit