Postoji nešto iskonsko u nama da se plašimo tame. Ljudi izbegavaju tamu paleći bilo šta što je izvor svetlosti. U prošlosti se verovalo da raznorazni stvorovi koriste tamu kao prikrivalo za svoja zla dela; pored čudovišta i karakondžula, tu su pijanice, lopovi, ubice, i drugi. Podrazumeva se da pošten i čestiti svet nema šta da traži na ulicama kada padne noć. Ovakav stav se oduvek provlačio u folklore i opstaje do današnjeg dana.

Kao dete plašio sam se mraka. U svojoj mašti bio sam sposoban da od raznoraznih senki i oblika u svojoj sobi zamislim raznorazna stvorenja. Na primer, kada bi moji roditelji ugasili svetlo, zatvorili vrata i tama se uvukla u moju sobu, stvari na stolici ili senke na zidu pretvarale bi se u zlog grbavca ili stvorenje iz džungle. Preplašen bih se pokrivao preko glave i ostajao tamo sve dok mi ne bi ponestalo vazduha. Znate o čemu govorim. Ko se od vas barem jednom u životu nije tako osećao?

Većina naših gradova je toliko osvetljeno da se njihovo blještavilo noću vidi desetinama kilometara daleko, a vidljivo je čak i iz svemira. Ako pogledamo svoje domove, pronaći ćemo negde neko svetlo bez obzira da li je to noćna lampa, maleno svetlo iz utičnice koje vam služi kao vodič u tamnoj prostoriji ili svetlo sa vašeg punjača za telefon ili štampača. Neko je to nazvao svetlosnim zagađenjem, gde zbog velike količine svetla više niste u stanju da doživite pravu noćnu tamu, i sve što ona, naravno, donosi sa sobom: ozvezdano nebo, zvezde padalice, i drugo.

Čak se i u Svetom pismu ne govori pozitivno o tami. Hrišćanstvo nikada nije imalo lepih reči za tamu. Tama je najčešće sinonim za greh, neznanje, duhovno slepilo i smrt. Poredi se sa onim što je zlo dok je svetlo nešto što predstavlja dobro. Na primer: “Bog je videlo, i tame u Njemu nema nikakve.” 1. Jovanova 1:5; “I Videlo se svetli u tami, i tama ga ne obuze…” Jovan 1:5; “Jer ste vi svi sinovi videla i sinovi dana: nismo noći niti tame.” 1. Solunjanima 5:5, itd.

Da li postoji išta dobro u tami? Da li je moguće da nam tama koristi? Da li možemo nešto da naučimo iz tamne noći? Prilikom stvaranja, noć ili tama je postala sastavni deo dana od 24 sata. Tama je potrebna čoveku da bi se odmarao i obnovio određene hemijske elemente u svom organizmu. Međutim, šta sa duhovnom tamom koja zna da bude stanje našeg duše? Postoji li korist i u tako nečemu, prilično neprijatnom? Postoji li tu neko “skriveno blago” kao što kaže Isaija 45:3 (u engleskom prevodu stoji “I will give you the treasures of darkness…”)? Da li je moguće da Bog ima neko blago za nas u tami? Da li je moguće da on otkriva sebe u mraku, ili upotrebljava tamu da bi nas nečemu poučio? Da li je tama dobra za naš odnos sa Bogom?

Da bismo ponudili odgovor na ova pitanja, trebalo bi da pogledamo Avramov slučaj i iskustvo u vremenskom okviru od 24 sata. Priča je zapisana u 1.Mojsijevoj 15, i već u prvom stihu indirektno se ukazuje da je u pitanju noć, a Avram je na svojoj postelji. Prvi deo 15 glave od 1-6 stiha je uveravanje da će Avram dobiti naslednika, dok je drugi deo glave od 18-21, uveravanje da će njegovi potomci naslediti Palestinu; središnji deo teksta od 7-17, opisuje ceremoniju zaveta između Avrama i Boga.

“Posle ovih stvari dođe Avramu reč Gospodnja u utvari govoreći: Ne boj se, Avrame, ja sam ti štit, i plata je tvoja vrlo velika.” Posle kojih stvari? U 14. glavi Avram je opisan kao ratnik; pomogao je svom sinovcu Lotu oslobodivši ga (kao i druge) od zarobljeništva iz ruku nekoliko careva sa Severa. Avram je pobedio ove careve, povratio oteto blago i sve to vratio carevima Sodome i Gomore. Tako je Avram sebi stvorio neprijatelje! Bio je star oko 85 godina, bez naslednika, više od deset godina je u Hananu, stranac, i ne vidi budućnost! Njegova vera je na testu. Bog dolazi da ponovi svoje obećanje, ovoga puta mnogo jasnije i konkretnije. “Ne boj se, Avrame, ja sam ti štit, i plata je tvoja vrlo velika.”  

Psalmista kaže: “Koji živi u zaklonu Višnjeg, u senu Svemogućeg počiva.  Govori Gospodu: Ti si utočište moje I branič moj, Bog moj, u kog se uzdam.  On će te izbaviti iz zamke ptičareve, i od ljutog pomora; perjem svojim oseniće te, i pod krilima Njegovim zaklonićeš se; istina je Njegova štit i ograda.  Nećeš se bojati strahote noćne, strele koja leti danju, pomora, koji ide po mraku, bolesti koja u podne mori.” Psalam 91:1-6.

Bog obećava Avramu da će njegova plata ili nagrada biti vrlo velika. U starom engleskom prevodu se kaže da će Bog biti njegova nagrada. Dakle Bog je i štit i nagrada. U ratu, Bog je zaštita i štit. U nedostatku radosti, Njegovo prisustvo je dovoljno. U Njemu je sve, sva radost, svaki odnos, svaka zaštita. Bog obećava svakome od nas da će biti naša zaštita i naša radost, naša nagrada i naša sigurnost, zauvek.

 Da ste bili na Avramovom mestu da li bi vam ovo bilo dovoljno? Za Avrama očigledno da nije bilo dovoljno. On raspravlja sa Bogom: “Gospode, šta ćeš mi dati kad živim bez dece, a na kome će ostati moja kuća to je Elijezer ovaj Damaštanin?  Eto meni nisi dao poroda, pa će sluga rođen u kući mojoj biti moj naslednik.” (1.Mojsijeva 15:2.3)

Ovde vidimo lepotu odnosa sa Bogom, kao i slobodu da komuniciramo sa Njim, da raspravljamo sa Njim, da razgovaramo sa Njim. Za Avrama je rečeno: “I prijatelj Božji nazva se…” Avram ovde progovara i prigovara, ali ne zlurado, nego kao čovek starac koji je u poznoj starosti a nema dece! Bog je obećao, a od tog obećanja je prošlo više od 14 godina. U Avramovoj duši je tama, baš kao i noć u kojoj je dobio ovo otkrivenje, ali Bog želi da mu pruži svetlost, i zato ga izvodi napolje u tamnu noć, u mrak i pokazuje mu nebeski svod i zvezde.

U velikom gradu kao što je Čikago, teško da možete da vidite sve zvezde koje je Avram video. O da, one su tamo na nebu još uvek, ali je naša noć zagađena veštačkom svetlošću, tako da nismo u stanju da vidimo nebrojeno mnoštvo zvezda na nebeskom svodu. Ali ako odete izvan grada, tamo gde nema puno ili uopšte gradskog svetla, videćete silno mnoštvo zvezda. Zato nam je nekada potrebna noć, tamna noć, da bismo videli zvezde i setili se Božjeg obećanja.

Koliko puta ste do sada bili u svojoj tamnoj noći? U tami kada ste izgubili svoj posao ili bliskog prijatelja, kada vam je doktor saopštio da ste dobili strašnu bolest, ili umesto da vas ohrabre u crkvi doživite razočarenje. Možda upravo sada prolazite kroz svoju tamnu noć? Možda se plašiš budućnosti ili možda nisi u stanju da je jasno vidiš? Možda nisi u stanju da vidiš sunce kako sviće na horizontu? Možda si u depresiji, gubitku, strahu za budućnost, za posao, za svoj brak, svoju decu, svoje zdravlje ili život. Deca svetla, ne hodaju uvek u svetlu; nekada im je potreban mrak da bi otkrili Boga, naučili nove stvari o Njemu, čuli Njegov glas, osetili Njegovo prisustvo. Podigni svoje oči i pogledaj u nebrojene zvezde Božjeg obećanja!

Bog poziva Avrama da prebroji zvezde, ali on nije u stanju jer ih je veoma mnogo. Bog obećava da će njegovog potomstva biti kao zvezda na nebu  Ovi potomci su i fizički, ali i duhovni. Avram je otac Jevreja i Arapa, ali i otac svih vernih. Isus Hristos je njegov potomak koji je Spasitelj sveta, kroz kojeg su spaseni ljudi svih naraštaja. To je bilo dovoljno Avramu. Tekst kaže da je Avram poverovao Bogu i da mu se to primilo u pravdu!

Od 7-17. stiha obrađen je deo od ranog jutra do zalaska sunca u kojem Avram prinosi Bogu žrtvu onako kako mu je zapoveđeno. Prepolovio je životinje, na osnovu ceremonije koja je potvrđivala zavet (Jeremija 34:18.19). Nakon što je pripremio žrtvu, seo je i čekao na Božji znak.  Ptice su počele da sleću na žrtvu, a Avram ih je terao. U jevrejskom originalu tekst jasno govori da su te ptice lešinari. Da je žrtva zapaljena, plamen bi ih držao dalje od žrtve, ali pošto nije bilo vatre, Avram je morao da ih tera da ptice ne bi oskrvnile žrtvu, i čekao je.

Ovo je zanimljiv detalj – Bog traži od nas da uradimo naš deo, a zatim da čekamo i da budemo revni za njegovo delo, da “teramo ptice” koje bi oskrvnile ono što mu je prineto. Nad duhovnom žrtvom mora se stražariti. Kada beskorisne i sujetne misli, kao i ovi lešinari, napadaju našu žrtvu, mi bi trebalo da ih teramo, da tražimo Božju prisutnost bez ikakvog ometanja.

U jednom trenutku, nakon dugog dana provedenog na suncu, Avrama je stigao umor!  “A kad sunce beše na zalasku, uhvati Avrama tvrd san, i gle, strah i mrak velik obuze ga”(12). Zaspao je, i u tom snu, on doživljava viziju.  Vizija mu je donela strah i veliki mrak. Ovo je drugačija vrsta tame – to je tama duše, kada osoba prolazi kroz depresiju i neizvesnost. U tim trenucima, Bog se ponovo javlja i ponavlja svoje obećanje, šta više, Bog otkriva Avramu budućnost sa mnogo detalja. Njegovo potomstvo će se mučiti 400 godina jer će biti došljaci i robovi u tuđoj zemlji, ali će na kraju doživeti oslobođenje i veliki blagoslov, a njihove tlačitelje će stići Božji sud.

Avram nikada neće zaboraviti ovih dvadeset i četiri sata, zato što je to bio dan u kojemu je Bog učinio zavet sa njim. On je naučio da hoda sa Bogom u tami.  Naravno, spoticaće se, tu i tamo, ali sa uverenjem da je Bog neprestano sa njim.

I tako smo po treći put sa Avramom u tami. Noć je već uveliko pala kada se Avram probudio iz vizije, sunce je zašlo, na oltaru gori žrtva zaveta prineta tog dana. Ponovo su zvezde na nebu, i Avram gleda u njih dok žrtva dogoreva. Te noći, Avram je znao da bez obzira na svu tamu i strah, Bog će uvek biti njegova zaštita, odbrana i štit, kao i njegovih potomaka. To je Bog koji je veran svojim obećanjima i sa kojim je učinio večni zavet. Vernike, zato, ne bi trebalo da iznenadi ako se sretnu sa periodima tame i nevolje. Božja volja nije da nas baci dole.  On kaže: “Ne boj se!” Sve što je obećano Avramu, važi i za nas, jer smo mi njegova deca, deca vere.

Propovednik Milenko Tanurdžić

VK
Facebook
LinkedIn
Telegram
Twitter
Pinterest
Pocket
Email
Reddit