Noje nađe blagodat pred Gospodom

Noje nađe blagodat pred GospodomBiblijska priča o Noju, barci i potopu je jedna od prvih priča koju smo čuli još kao mala deca. Zadivljeni smo čitavim nizom događaja koje jednostavno nazivamo potopom. To je priča o Božjem otkrivenju Noju o nadolazećem potopu, njegovom vernom propovedanju i gradnji barke 120 godina, neverovatnom ulasku životinja u barku, zatim kataklizmičkoj poplavi koja je harala celom planetom punih 40 dana, i konačno izlazak iz barke nakon više meseci, duga kao zavet obećanja da planeta neće nikada više biti uništena potopom. Međutim, u našem divljenju prema svemu ovome, može da nam se dogodi da propustimo jedan kratak, ali veoma važan stih.  On se nalazi na samom početku priče o Noju: “Ali Noje nađe blagodat pred Gospodom” (1. Mojsijeva 6:8). Pre nego što se pozabavimo ovom izjavom, dozvolite mi da kažem par reči o samom kontekstu.

Čitajući genealogiju pretpotopnih patrijaraha (1. Mojsijeva 5), nalazimo da je jedino značenje Nojevog imena objašnjeno. Njegov otac, Lameh, izjavio je da će njegov sin, Noje, “doneti odmor” (1. Mojs. 5:29), a zatim već u sledećem poglavlju mi shvatamo na koji će se to način dogoditi.

Naime, Bog najavljuje uništenje ljudi, ali i životinja i ptica, i to sve zbog ljudske iskvarenosti (1. Mojs. 6:1-7). Međutim, usred sve te drske pokvarenosti koja neprestano raste na zemlji, postoji jedan čovek koji se izdvaja od ostalih i čiji život karakteriše ruka Božje blagodati pružena nad njim. Noje je našao blagodat pred Gospodom, kaže nam tekst. Bog je namerio da izvrši svoju presudu nad stanovnicima zemlje, ali on pruža svoju spasonosnu blagodat na Noja i njegovu porodicu.

Ljudska pokvarenost je postala toliko velika da je Božanska pravda zahtevala kaznu.  Međutim, 1. Mojsijeva 6:8. pruža nadu. Gospodnja namera nije istrebljenje ljudske rase, nego regeneracija; sa Nojem bi trebalo da počne veći i bolji poredak stvari.  Iako je Noje pripadao grešnoj ljudskoj rasi, ipak je dozvolio Bogu da obnovi njegov um i srce, da živi životom pokajanja i vere, i da bude svedok pravde. Ovo potvrđuje Božju pravednost kao i Njegovo nezadovoljstvo pretpotopnim svetom. Ovo pokazuje da je Bog ispitao karakter svakog čoveka na planeti, pre nego što je izjavio da je ceo svet pokvaren. Međutim, usred grešnog i pokvarenog društva, Bog je pronašao samo jednog dobrog i pravednog čoveka, nasmešio se na njega, i pružio mu blagodat.

1 Mojsijeva 6:8. je prvo mesto gde se blagodat spominje u Bibliji. Svakako, čin Božje blagodati pronalazimo još u Edemskom vrtu kada Bog obećava našim praroditeljima da će doći Neko u budućnosti od ženinog semena i rešiti problem zla (1. Mojsijeva 3:15), kao i u dodeljivanju odeće da bi pokrili svoju golotinju. Blagodat pronalazimo i u Božjem postupanju sa Kajinom nakon što je ubio Avelja. Međutim, ovde se prvi put spominje ime samog čina, blagodat (חֵ֖ן – hen), koja označava naklonost Božju prema Noju. Ovde čak postoji i igra reči – ime Noje ili Noah, sadrži ista slova kao i reč hen – blagodat, samo obrnutim redom (NH – HN).

Priču o Potopu pronalazimo među mnogim kulturama (na svim kontinentima i u svim generacijama) u pisanom ili usmenom obliku, naravno, različite verzije sa istom suštinom: glavnim junakom kome Bog (bogovi) otkriva da će uništiti život na zemlji potopom ili velikom vodom; on je u obavezi da sagradi plovilo kojim će spasiti životinje i odabrane predstavnike ljudske rase. Ovo je zanimljiv podatak koji ide u prilog činjenici da se potop zaista dogodio i da je kao takav preživeo u pričama i legendama različitih kultura. Međutim, niti u jednoj od ovih priča o potopu, osim u Bibliji, ne spominje se da je glavni junak našao blagodat pred Gospodom!

U svim ostalim verzijama priče o potopu glavni junak je onaj koji gradi barku, a ne bogovi koji su junaku otkrili buduću katastrofu. Međutim, u Biblijskoj priči, Bog igra glavnu ulogu u celom događaju: Bog utvrđuje da je stanje ljudskog roda grešno i pokvareno, Bog odlučuje da izvrši sud, Bog pronalazi Noja pravednog i bezazlenog i ukazuje mu blagodat, Bog daje Noju nacrt barke i uputstvo kako će se spremiti za nadolazeću katastrofu, Bog obezbeđuje sredstvo spasenja, Bog izvodi Noja, porodicu i životinje iz barke, on stavlja dugu u oblake i utvrđuje zavet sa Nojem da neće više uništiti ljudski rod potopom, itd. Noje je samo poslušna alatka u Božjoj ruci. Bio mu je poveren monumentalni zadatak, jedinstven u celoj ljudskoj istoriji.  Ceo ovaj proces ističe Božje milostivo i spasonosno lično samootkrivenje i najavljuje skoro svaki sledeći slučaj činjenja zaveta u Starom zavetu.[1]

Nama nije otkriveno čime se Noje bavio pre nego što je počeo da gradi brod. Da li se bavio građevinarstvom ili poljoprivredom, možda je bio arhitekta ili biznismen, možemo samo da nagađamo? Međutim, činjenica da je našao blagodat pred Gospodom je veoma važna.  Noje je u potpunosti bio posvećen radu za Boga tokom svog života. Bio je jedan od dvojice ljudi u celoj pretpotopnoj istoriji koji su hodali sa Bogom (1. Mojs. 6:9). Smatram da se ovde nalazi ključ kako “Noje nađe blagodat pred Gospodom”.

Naglasio bih da su i Enoh i Noje živeli i hodali “jednako po volji Božjoj” i da se potpuno isti izraz upotrebljava za oboje. Hodati sa Bogom znači biti neprestano sa Njim i u Njegovoj prisutnosti. Obojica su bili propovednici pravde i nadolazećeg suda. Obojica su imali intimni odnos sa Bogom. Jedan je živ uzet na nebo, dok je drugi postao rodonačelnik nove ljudske civilizacije i “naslednik pravde po veri”.  Kada je Gospod pozvao Avrama (1. Mojs. 17:1), uputio mu je isti izazov: “Po mojoj volji živi (hodaj) i budi pošten (bezazlen).”

Da zastanemo za trenutak i podsetimo se još jednog teksta koji govori o Noju: “Verom Noje primivši zapovest i pobojavši se onoga što još ne vide, načini kovčeg za spasenije doma svojega, kojijem osudi sav svet, i posta naslednik pravde po veri” (Jevrejima 11:7). Vera je, dakle, prvi princip. Njegova vera je počela strahopoštovanjem: njegova vera i njegovo strahopoštovanje su proizveli njegovu poslušnost. Vera mora da bude neprestani stanar u našem životu, a ne povremeni gost. Noje je verovao Bogu u svom svakodnevnom životu; on je imao veru u Božje upozorenje i pretnju.

Verovao je u ono što se činilo malo verovatnim, ako ne i apsolutno nemogućim. On je poverovao u stvari koje nikada nije video, niti je ikada čuo za njih. On nikada nije čuo za poplavu! Nikada nije video kišu. Nije imao pojma šta je kovčeg i čemu bi trebalo da služi! Nije bilo mora gde bi Noje porinuo svoju barku; možda čak ni reke nije bilo u blizini. On je pripremao morsko plovilo, i šta više, gradio ga je na suvom!  Kako će plovilo biti porinuto? “O, ludi starac!” – ismevali su ga oni oko njega. Ali je Noje verovao Bogu!

Verom je Noje dovršio sve pre nego što je ušao u barku. Sam je verovao, i sam je propovedao, i ako izuzmemo njegovu suprugu, sinove i snaje, niko ga nije sledio ili mu poverovao. Svega njih osmoro! Noje je očigledno uzalud propovedao, ali je on sam i dalje verovao upornom odlučnošću. Starac koji se nije dao pomeriti. Verovao je tokom tih sto i dvadeset godina “usamljenosti”! Bilo je to dugo mučeništvo: podsmeh, ruganje, nerazumevanje, odbijanje, neprihvatanje. Koliko nas ima strpljenja u stvarima koje nam se dešavaju ili u čekanju onoga za šta se molimo: mesec dana, šest meseci, godinu, deceniju? “Avaj” – kaže jedna osoba, “preko dvadeset godina se molim za svoga supruga!” Dugačko je to, zar ne? Šta ako biste na to dodali još sto godina? Međutim, ovaj sedokosi starac je nastavio sa svojim propovedanjem, nastavio je sa svojim zalaganjem, i bez sumnje, čekao Boga da u svoje vreme opravda svog slugu pred očima ljudi.

“…I pobojavši se onoga što još ne vide, načini kovčeg za spasenje doma svojega…” Strah, ili bolje reći strahopoštovanje prema Bogu je bilo pokretačka sila.  Vera je životni princip, ali je strah sila koja pokreće. Vera je oblikovala Noja, ali ga je strah pokrenuo na akciju. To nije bio zao strah ili robovski strah; on se nije plašio Boga kao krivac pred sudijom ili osuđeni pred dželatom. Noje je znao kome veruje, i bio je ubeđen u Božju blagodat prema njemu. Strahopoštovanje prema Bogu i Njegovoj naredbi nagnalo je Noja na poslušnost da izgradi barku i da revno propoveda vest o nadolazećoj katastrofi kao i o ponuđenom spasenju. Elen Vajt kaže: “Dok je Noje objavljivao svoju vest opomene svetu, njegovo delo je svedočilo o njegovoj ozbiljnosti. Na taj način njegova vera se usavršila i postala vidljiva. On je celom svetu pružio primer da veruje upravo ono što je Bog kazao. Sve što je imao, uložio je u kovčeg.”[2]

Zastanimo opet za trenutak da bismo uputili sebi nekoliko pitanja: “Da li ja objavljujem ljudima ono što znam da dolazi na ovaj svet? Da li dela koja činim svedoče o mojoj ozbiljnosti u ono što verujem i propovedam? Da li pokazujem da zaista verujem u to što propovedam? Kakav primer pružam onima oko sebe?  Da li sam ja uložio sve što imam u svoje spasenje?”

Zanimljivo, ovde postoji još jedan element koji se ne spominje direktno – poslušnost.  Noje nije “testirao” Boga u onome što mu je otkrio – Bog je kazao, a Noje je poslušao.  Noje je imao odanu poslušnost prema Bogu, a poslušnost je ukusni plod vere. Noje je poslušao Boga do najsitnijih detalja koji su mu bili otkriveni: bio je veoma pažljiv u tome; bio je poslušan po svaku cenu; bio je poslušan uprkos svakodnevnom ruganju; bio je poslušan Bogu tokom celog svog života. Rezultati su se neminovno pokazali.  Nakon sto dvadeset godina gradnje, izvrgavanja ruglu bezbožne rulje, propovedanja tim istim ljudima i bez jednog obraćenika. Zatim nakon svega uloženog u izgradnju barke, rezultati su se pokazali – došao je potop i svako živo kopneno biće je nastradalo. S druge strane, Noje je našao spasenje za sebe i svoj dom, ali isto tako postao je “naslednik pravde po veri” (Jevr. 11:7). Elen Vajt zapaža da je “potpuna poslušnost jedan od najizrazitijih dokaza vere”.[3]

Nojev život je podsetnik da će doći konačni sud zbog greha i pokvarenosti čovečanstva. Onog dana kada Gospod bude došao “nebesa će s hukom proći, a stihije će se od vatre raspasti a zemlja i dela što su na njoj izgoreće” (2. Petr. 3:10). Nojev život pokazuje da se ljudi spasavaju blagodaću kroz veru, a najvažniji elemenat vere je poslušnost. Noje je bio rezultat generacijske poslušnosti i vernosti Bogu. Ako uzmemo Noja za primer, a Isus je kazao da će poslednji dani biti kao u vreme Nojevo, onda ćemo zaključiti da nema boljeg načina nego da budemo poput Noja “pravedni i bezazleni svojega veka, po volji Božjoj svagda da živimo”.  Budi pravedan pred Bogom, budi pravedan sa drugima, i imaj odnos poštovanja i obožavanja prema Bogu. Kao da čujemo Isusove reči: “Ljubi Gospoda Boga svojega svim srcem svojim, i svom dušom svojom, i svom misli svojom… I ljubi bližnjega svojega kao samoga sebe.” (Matej 22:37-39)

Svako, ko je lično od Boga pozvan, trebalo bi da izabere da Mu služi i hoda Njegovim putevima.  Bog nikada nikoga ne prisiljava da Ga voli ili da Mu bude poslušan. Mi bi trebalo slobodnim izborom da Ga volimo i slušamo, celim našim srcem, umom, i bićem. Noje nije pronašao naklonost u očima ljudi; oni su ga mrzeli i progonili, ismevali i rugali mu se, zato što je svojim životom i propovedanjem osuđivao svet: ali je pronašao blagodat i naklonost u Gospodnjim očima, i ovo ga je učinilo pravednim, bezazlenim, poslušnim i vernim propovednikom i naslednikom pravde po veri.

Bog je Bog blagodati. Mi ne dobijamo od  Njega ono što smo zaslužili. On pruža oslobođenje od osude i rešenje. Za Noja je to bila barka, za nas je to krst – ono što je Isus Hristos uradio za sve nas. Noje je postao primalac Božje blagodati. Blagodat u potpunosti zavisi od Boga; ona je delo Božje prema čoveku. Čovek ne može apsolutno ništa da učini da bi je zaradio ili zaslužio. Blagodat nam otkriva pristupačnog i saosećajnog Boga. Ipak, Bog je, u isto vreme, i Sudija, i to su osobine Božjeg karaktera koje se dopunjuju, a ne suprote; On je Bog koji sudi i spasava jer Mu je stalo do nas.[4] Tekst jednostavno kaže: “Ali Noje nađe blagodat pred Gospodom.”  To je to! To je sve što imamo.

Propovednik Milenko Tanurdžić

[1] Paul R. House,  Old Testament Theology (Downers Grove, IL: InterVarsity Press, 1998), 70.

[2] Elen Vajt,  Stvaranje – Patrijarsi i proroci (Beograd: Preporod, 2001), 95 or.

[3] Isto, 126 or.

[4] Lorens Tarner, Postanje (Beograd: Preporod, 2010), 108.

VK
Facebook
LinkedIn
Telegram
Twitter
Pinterest
Pocket
Email
Reddit