Siromašna crnkinja koja živi na jugu Čikaga tražila je od vlasnika stana da joj greje stan tokom ledenih zimskih meseci, kako bi trebalo. Uprkos gradskim zakonima po tom pitanju, njen beskrupulozni gazda je to odbio. Žena je bila udovica, očajno siromašna i potpuno neupućena po pitanju pravnog sistema, ali je ipak odlučila da svoj slučaj preda sudu u svoje ime. Pravda je, po njenim rečima, trebalo da se dokaže. Na nesreću, njen slučaj je dodeljen sudiji koji je, kako se ispostavilo, bio i ateista i rasista. On je sledio princip da „crnce treba držati tamo gde i pripadaju“. Rešenje u ženinu korist je imalo malo izgleda. Situacija je postala još jadnija zato što nije imala sastojak neophodan za povoljnu odluku u njenu korist – zadovoljavajuće mito. Ipak, ona je i dalje bila uporna.
U početku, sudija nije obraćao puno pažnje na nju dok je čitao vesti na kompjuteru ispred sebe. Bio je potpuno nezainteresovan za njen slučaj. A onda ju je primetio: „Uf, još jedan crnac“, pomislio je, „nedovoljno obaveštena da ne može da dobije pravdu.“ Međutim, njena upornost ga je ipak učinila svesnim njenog stanja. Ovo ga je okrenulo da je počeo da oseća krivicu ali i bes. Na kraju, našavši se u neprijatnoj situaciji i besu, odobrio je njen zahtev i zakon je primenjen, i pravda zadovoljena. Ovo je bila velika pobeda nad „sistemom“ – barem nad onim kako je funkcionisao u ovoj korumpiranoj sudnici.
Ovo se, verovatno, nikada nije dogodilo u Čikagu, međutim, ova priča je bazirana na Isusovoj paraboli iz Jevanđelja po Luci 18:1-8, da bi oslikala šta je molitva. Ovde pronalazimo dva važna aspekta ove priče: prvo, udovica je odbila da prihvati svoju nepravednu situaciju, baš kao što bi i mi hrišćani trebalo da odbijemo da se povučemo iz ovog korumpiranog sveta. Drugo, uprkos obeshrabrenjima, udovica je bila uporna u svom slučaju, kao što bi i mi trebalo da budemo. Prvi aspekt se tiče prirode molitve, a drugi aspekt se odnosi na praksu molitve.
Naš problem nije u tome što se ne molimo (od nas vernika, svako se moli barem jednom dnevno, nadam se makar za hranu koju jedemo), nego u tome što ne razumemo prirodu molitve. Možemo govoriti o praksi molitve kao što je bila udovičina upornost, ali nikada je nećemo imati sve dok ne budemo imali njeno razumevanje molitve.
Šta je priroda molitve (molitve koja zahteva)? U svojoj suštini, to je pobuna – pobuna protiv statusa quo, protiv stanja greha i otpada u kojem se nalazi svet. To je apsolutno i večito odbijanje da se prihvati normalnim ono što je potpuno abnormalno. To je odbacivanje svake agende, svake šeme, svakog mišljenja koje se sukobljava sa normama koje je Bog prvobitno uspostavio. Naše molitve su izraz nepremostivog ponora koji razdvaja Dobro od Zla, stav da je Zlo sušta suprotnost Dobru, a ne njegova varijacija.
Prihvatanjem statusa Quo ili života „onakvim kakav jeste“, mi odustajemo od Biblijskog pogleda na Boga. Luka 18:1 kaže da se „trebamo svagda moliti Bogu, i ne dati da dotuži.“ Postoje neke filozofije i religije koje prihvataju život „kao što jeste“ – Stoicizam, Budizam, Hinduizam, itd. Princip karme – „to ti je što ti je i ne može se menjati“ – je ideja prihvatanja života „kao što jeste“. Čak i među hrišćanima postoji uvreženo mišljenje o sudbini – „od sudbine se pobeći ne može“. Sekularisti su mišljenja da je život isključen iz odnosa sa Bogom. Oni smatraju da bi trebalo da se pomirimo sa životom, prihvatajući strvarnost onakvom kakva jeste.
Nasuprot svemu tome, usrdna molitva napreduje samo ako verujemo dve stvari: prvo, da se Božje sveto ime ne priziva dovoljno, da Njegovo Carstvo još uvek nije došlo, i da se Njegova volja ne ispunjava dovoljno. Drugo, da Bog može da promeni ovu situaciju. Dakle, molitva izražava nadu da se život, kakvim ga vidimo, može i trebalo bi da bude drugačiji.
Kada se Isus molio? Uvek se molio pre velikih odluka; kada je bio opterećen i zauzet poslom koji je zahtevao njegovu snagu i pažnju; u krizama i prekretnicama života (krštenje, raspeće, preobraženje); i konačno, za vreme iskušenja (suđenje, Getsimanija, itd). Svaki od ovih prekretnih događaja dao je Isusu priliku da postupa po svojoj agendi, svojim planovima, ili po svom smeru, a ne po Božijem. Međutim, svaki put njegovo odbijanje da radi po svojoj agendi bilo je praćeno molitvom. Njegova molitva je bila pobuna protiv sveta u njegovoj izopačenosti i abnormalnosti.
Za nas bi bilo nemoguće živeti u Božjem svetu po Njegovim uslovima, radeći Njegov posao na način koji je u skladu sa onim ko je On, bez angažovanja u redovnoj molitvi. Biti hrišćanin, nije stvar samo jednostavno imati ispravno religijsko iskustvo. To znači pripadati i služiti Isusu kao Caru. Jevanđelje je uspešno, ne zato što je naša tehnika „ispravna“, nego zato što je „Carstvo Božije“ prodrlo u živote grešnih ljudi.
Naše molitve bi, dakle, trebalo da posmatramo mnogo više od naših privatnih briga i problema, prema širokom horizontu svakog ljudskog života za koji je Bog zainteresovan. Ako je Jevanđelje univerzalno, ne bismo smeli da ograničimo svoje molitve samo na lokalne potrebe.
Zbog prirode zla u svetu, molitva je od suštinskog značaja. Ponekad, hrišćani zaborave da „naš rat nije s krvlju i s telom, nego s poglavarima i vlastima, i s upraviteljima tame ovoga sveta, s duhovima pakosti ispod neba.“ Efescima 6:12. Kad god pokušamo da pomognemo žrtvama nepravde i tragedija, mi stupamo u bitku koja uključuje velike duhovne snage u oblasti društva. Sotona i njegove čete su posvećeni uništavanju ljudi koji su stvoreni po Božjem obličju. On se infiltrira u institucije, vlade, medije, obrazovne sisteme i religijske institucije, da bi zaveo čovečanstvo da se pokloni novcu, slavi, uspehu, moći, grešnim zadovoljstvima, nauci, umetnosti, politici ili verskim idolima.
Sa zlim duhovima nema pregoravanja jer se oni ne mogu promeniti. Oni mogu biti samo nasilno izbačeni pomoću duhovne sile – „A od vremena Jovana Krstitelja dosad carstvo nebesko na silu se uzima, i siledžije dobijaju ga.“ Matej 11:12 Jaki čovek, kojeg Isus spominje u Marku 3:27, vezan je uz pomoć snažne borbe; na sličan način Crkva može dobiti pomoć i pobediti u Božjoj moći i sili (Efescima 6:12).
Molitva je odlučujuće oružje u ovoj borbi – i često je agresivna i nasilna, u duhovnom smislu. Mi bi trebalo uvek prvo da pozovemo Boga u borbu. Dok ne postignemo unutrašnju pobedu u molitvi, beznadežno je angažovati se u borbi za spoljašni svet, inače će nas sotona rasturiti. Molitva nije magija; nije uvek uspešna; ona nije nešto što možemo da uradimo, nego odgovor na ono što je Bog već uradio u nama i u svetu. Naše molitve su neophodne da bi se Bogu otvorila mogućnost da deluje bez kršenja naše slobode. Molitva je krajnji čin partnerstva sa Bogom.
U knjizi Otkrivenje, apostol Jovan opisuje božansku viziju o ljudskoj istoriji. Knjiga je prepuna interakcije između Boga, nebeskih bića i ljudskog roda na zemlji. Jagnje Božje otvara sedam pečata – svaki od njih utiče na istoriju naše planete. Na kraju sedme glave, celo nebo peva i obožava Boga, pitajući se šta će se sledeće dogoditi u ljudskoj istoriji. Međutim, na početku osme glave, sve je ućutalo. Sedam anđela sa sedam truba stoje ispred Boga spremni da objave nevolje koje nailaze, ali moraju sačekati dok osmi anđeo ne prinese Bogu mirisni kad, što uključuje sve molitve vernih – molitve za pravdu i pobedu. Ništa se ne može dogoditi dok se mirisni kad molitava ne podigne ispred Boga.
Molitva je najmoćniji oblik društvenog delovanja, jer Bog odgovara direktno na molitve ljudi. Molitva je najmoćniji deo misionarske službe usmerene nedosegnutim ljudima, jer Bog čini ono što samo On može da uradi. Čak i u većini situacija koje izgledaju beznadežne, On razbija lažnu dominaciju neprijatelja, donosi duhovnu svetlost, i udahnjuje život za trajnu transformaciju društva.
Bog koristi čin molitve da bi promenio nas, ali i budućnost.
Propovednik Milenko Tanurdžić