Nedavno mi je jedna prijateljica posudila knjigu „Blago cara Radovana“, od Jovana Dučića, i kazala: „Pročitaj obavezno – uživaćeš.“ Očekivao sam prepričavanje neke epske legende iz naroda, ili nešto slično, a ono, duboka filozofska razmišljanja o sreći, ljubavi, prijateljstvu, herojima, kraljevima, prorocima, itd. Moram da priznam da sam zaista oduševljen. Dučića sam do sada poznavao kao izuzetnog pesnika romantičara, ali ne i kao filozofa, i u tome je moje iznenađenje, praćeno oduševljenjem, još veće. Želim sa vama da podelim nekoliko paragrafa iz poglavlja o sreći, gde Dučić govori i o stvarima koje narušavaju našu sreću, a jedna od njih je i mržnja.

“Retko je bilo ljudi koji su odoleli otrovima nesreće i produžili da vole druge ljude.  Naročito onaj kome su drugi učinili nesreću, omrzne i nedužne… Čovek po jednoj slabosti i sujeti, sve svoje sreće pripisuje samo sebi, a svoje nesreće pripisuje samo drugom: ali što svako smatra kao naročitu nepravdu prema sebi, to je da se raduje srećama drugih ljudi. 

Izvor nesreće čovekove leži u njegovom egoizmu: u tom što hoće da uvek drugi radi za njega. Bežanje od rada i napora, to je najveći motiv borbe u ljudskom društvu.  Ne mučiti se sam, a zaraditi bogatstvo; i postići veliko bogatstvo, da bi time postigao najveću sigurnost; i to pre svega da ni docnije neće morati praviti napor, pošto je napor najveća gorčina ljudske sudbine! Mržnja među ljudima je uvek posledica ove borbe ko će koga potčiniti, kako bi jedan radio, a drugi uživao od tuđih napora.

Ljudi mogu da nesebično vole, ali retko nesebično mrze. Svaka mržnja je strah ili zavist. Mržnja je najčešće strah, jer čovek ne mrzi nego samo onog koga se boji.  Čovek odista hrabar ne mrzi nego prezire. U osećanju mržnje ima uniženja za nas same, a u preziranju ima ponosa i uverenja da smo bolji i viši od onog koga preziremo, i da možemo bez njega, i da smemo protiv njega. Nikad mržnja ne dolazi iz razlike uverenja, ni iz razlike moralnih principa. Pravi viši čovek ne mrzi čak ni onog koga se boji. Mrzeti veće od sebe, to je osećanje sluge prema gospodaru, a ne gospodara prema sluzi; a mrzeti slabije od sebe, to je bolest ili pometenost.  Mržnja je, kao i guba, bolest ubogih.

Najbedniji je čovek koji živi u mržnjama na druge ljude; taj se prvi iseče noževima koje je sam izoštrio. Mržnje rastu kao proletnje vode. Niko ne može zadržati poplavu mržnje ako čovek pusti na volju ne samo mašti, nego i najmudrijem razmišljanju o čoveku kojeg mrzi. Ljudstvo je mrzelo vekovima i u ime same religije (koja uvek propoveda samo ljubav), i o kojoj se najviše govorilo i najdublje razmišljalo.  Imperator Vitelije govorio je da ništa ne miriše na suncu kao leš neprijatelja.

Ovakve mržnje su bile retke kod starih Grka. Platon je govorio: „Ljubav umiruje ljude i stišava bure na moru; ljubav uspavljuje vetrove.“ – Mudrac nema mržnje. Naše mržnje škode nama više nego našem protivniku. Govorite rđavo o nekom čoveku pola sata, i vi ste posle toga nesrećni i otrovani; a govorite pola sata o njemu dobro, i kad to ne zaslužuje, i vi postanete mirni i blaženi, čak i ponosni na lepotu svojih osećanja, ili bar na lepotu svojih reči. Jedan uslov sreće, to je sugerisati sebi ljubav prema neprijatelju. Čovek, istina, ne može pretvoriti svoju mržnju prema nekom u svoju ljubav, ali je može ublažiti. Ako vam je neko učinio zlo, sačuvajte se da ga ne omrznete, jer će vas mržnja stati još jednog novog gubitka i novog nespokojstva, i od neprijatelja trenutnog i slučajnog možete napraviti zlotvora stalnog i ubeđenog….  Kad budu ljudi više razmišljali o svojim mržnjama, onda će uvideti da se i pravim putevima može ići ka sreći, i da svaka trijumfalna kola ne moraju ići preko pregaženih… Nema neprijateljstva razumnog i plemenitog, nego samo glupog i ružnog.  Ljudi koji mrze, to su najpre glupaci, a zatim kukavice, ali nikad heroji.“  (Jovan Dučić, „Blago cara Radovana“[Alnari, Beograd 2000. str. 16-20])

Isus je kazao: „Čuli ste da je kazano: Ljubi bližnjeg svog, i mrzi na neprijatelja svog. A ja vam kažem: ljubite neprijatelje svoje, blagosiljajte one koji vas kunu, činite dobro onima koji na vas mrze i molite se Bogu za one koji vas gone; Da budete sinovi Oca svog koji je na nebesima; jer On zapovedi svom suncu, te obasjava i zle i dobre, i daje dažd pravednima i nepravednima. Jer ako ljubite one koji vas ljube, kakvu platu imate? Ne čine li to i carinici?  I ako Boga nazivate samo svojoj braći, šta odviše činite? Ne čine li tako i neznabošci? Budite vi dakle savršeni, kao što je savršen Otac vaš nebeski.“ Matej 5:43-48.

Apostol Pavle kasnije objašnjava ovu ideju: Ljubav da ne bude lažna. Mrzeći na zlo držite se dobra. Bratskom ljubavi budite jedan k drugom ljubazni.Čašću jedan drugog većeg činite. Ne budite u poslu leni; budite ognjeni u duhu, služite Gospodu. Nadanjem veselite se, u nevolji trpite, u molitvi budite jednako. Delite potrebe sa svetima; primajte rado putnike. Blagosiljajte one koji vas gone: blagosiljajte, a ne kunite. Radujte se s radosnima, i plačite s plačnima. Budite jedne misli među sobom. Ne mislite o visokim stvarima, nego se držite niskih. Ne mislite za sebe da ste mudri. A nikome ne vraćajte zla za zlo; promišljajte o tome šta je dobro pred svim ljudima. Ako je moguće, koliko do vas stoji, imajte mir sa svim ljudima. Ne osvećujte se za sebe, ljubazni, nego podajte mesto gnevu, jer stoji napisano:Moja je osveta, ja ću vratiti, govori Gospod. Ako je, dakle, gladan neprijatelj tvoj, nahrani ga; ako je žedan, napoj ga; jer čineći to ugljevlje ognjeno skupljaš na glavu njegovu. Ne daj se zlu nadvladati, nego nadvladaj zlo dobrim.” Rimljanima 12:9-21.

Propovednik Milenko Tanurdžić

VK
Facebook
LinkedIn
Telegram
Twitter
Pinterest
Pocket
Email
Reddit