Da li ste ikada bili u prilici da podelite svoj dobitak sa onima koji potrebuju, ali ste ipak u svom srcu našli malo mesta da to i učinite? Da li ste svog brata, prijatelja ili nepoznatog nevoljnika odvratili izgovorom, iako ste imali više nego dovoljno da mu pomognete? Da li ste u trci za novcem i zemaljskim blagom ipak zaboravili onu pravu, istinsku i nepropadljivu vrednost o kojoj Pismo govori?

Dok je Hristos davao svoje pouke, oko Njega se obično, okupljalo i veliko mnoštvo naroda. On je svojim učenicima govorio o prizorima u kojima će oni uskoro učestvovati. U nastojanju da istine koje su im poverene objave i razglase na sve strane, oni će doći u sukob sa vladarima ovog sveta. Njega radi oni će biti izvođeni pred sudove, pred poglavare i careve.

Međutim, Hristos je svojim učenicima obećao mudrost kojoj se niko neće moći odupreti. Njegove sopstvene reči koje su mogle da ganu srca tolikih u mnoštvu koje se oko Njega okupljalo i da zbune Njegove lukave neprijatelje, svedočile su o snazi Duha koji je bio u Njemu, o sili koju je On obećao i svojim sledbenicima.

Ali bilo je tamo mnogo i onih koji su želeli da milost neba posluži samo njihovim sebičnim ciljevima. Oni su u Hristovom tako jasnom izlaganju istine videli Njegovu čudesnu moć. Čuli su Ga kako svojim sledbenicima obećava takvu mudrost, da mogu govoriti pred poglavarima i sudijama. Ali zar On tu svoju snagu ne bi mogao dati i za ostvarenje naših ovozemaljskih ciljeva, pomišljali su mnogi. ”Reče Mu pak neko iz naroda, Učitelju, reci bratu mojemu da podijeli sa mnom naslijeđe.” Bog je preko Mojsija dao sasvim određena uputstva o naslednom pravu. Najstariji sin dobijao je dvostruki deo očeve imovine (5.Mojs. 21, 17), dok su mlađa braća dobijala podjednake delove. Ovaj čovek je mislio da ga je brat pri deobi nasleđa prevario. Sva njegova nastojanja da dobije ono što mu je, po njegovom mišljenju, pripadalo ostala su uzaludna; ali kad je Hristos hteo da se založi za njegovu stvar, ishod bi sigurno bio povoljan – mislio je on. On je čuo Hristove tako ozbiljno uzbudljive pozive i Njegovo jasno žigosanje fariseja i književnika. Kad bi takvim rečima bilo naređeno njegovom bratu, onda se on sigurno ne bi usudio da ovom oštećenom i uvređenom čoveku uskrati deo koji mu pripada.

Usred Hristovog najsvečanijeg izlaganja tako važnih istina, ovaj čovek je otkrio svoje sebične sklonosti. On je procenio da bi se Hristova sposobnost mogla dobro iskoristiti za
ostvarivanje njegovih ovozemaljskih i prolaznih interesa, dok duhovne istine nisu ostavile nikakav utisak na njegov um i srce. Sve njegove misli bile su usredsređene samo na dobijanje nasleđa. Isus, Car slave, koji je bogat budući, nas radi osiromašio, otvorio je ovom čoveku riznicu Božje ljubavi. Duh Sveti se najusrdnije zalagao za njega pozivajući ga da više misli na ”našljedstvo nepropadljivo, koje neće istruhnuti ni uvenuti, sačuvano na nebesima” (1. Petr. 1, 4). On je video neosporne dokaze Hristove sile. Sad mu se pružila prilika da govori sa Velikim Učiteljem, da izrazi najuzvišeniju želju svoga srca. Ali njegove su oči bile upravljene samo na zemlju. On nije video krunu iznad svoje glave. Kao kasnije i Simon vračar smatrao je dar Božji sredstvom za sticanje zemaljskog dobitka.

Hristova misija na zemlji brzo se približavala kraju. Bilo Mu je preostalo samo još nekoliko meseci da završi delo zbog kojeg je i došao, – da osnuje carstvo svoje milosti. Ali, uprkos tome, ljudska lakomost je drsko zatražila da se okrene od svog uzvišenog zadatka da bi raspravljao o jednom parčetu spornog zemljišta. Ali Isus se nije dao odvratiti od svoje misije. ”Čovječe”,odgovorio je On, ”ko je mene postavio sudijom, ili kmetom nad vama?” Isus je ovom čoveku mogao da kaže šta je u ovom slučaju bilo pravo. Međutim, braća su bila u zavadi samo zato što su obojica bila pohlepni. Zato je Hristos s pravom rekao: Nije moje delo da rešavam sporove takve vrste. On je došao sa sasvim drugačijim ciljem – da propoveda Jevanđelje i da u svesti ljudi oživi umrtvljenu predstavu o večnoj stvarnosti.

U načinu Hristovog gledanja na ovaj slučaj nalazimo pouku za sve koji rade u Njegovo ime. Kada je poslao dvanaestoricu svojih učenika, On im je rekao: ”I hodeći propovijedajte i kazujte da se približilo carstvo nebesko. Bolesne isceljujte, mrtve dižite, gubave čistite, đavole izgonite; zabadava ste dobili, zabadava i dajite” (Mat. 10, 7,8). Apostoli nisu imali zadatak da rešavaju ovozemaljske sporove među ljudima, već da ljude ubede u neophodnost izmirenja sa Bogom. Samo na taj način oni su mogli poslužiti na blagoslov čovečanstvu. Jedini lek protiv greha i patnji čovečanstva jeste Hristos. Samo Jevanđelje Njegove milosti može stvarno da isceli ljudsko društvo od svih zala koja predstavlju njegovo pravo prokletstvo. Nepravda bogatih prema siromašnima i mržnja siromašnih prema bogatima imaju svoj koren u sebičnosti, a sebičnost se može iskoreniti samo potpunim potčinjavanjem i predanjem srca Hristu. Samo On sebično srce grešnika može zameniti novim srcem punim ljubavi. Sluge Hristove moraju samo propovedati Jevađelje poslano s neba Duhom svetim; zalažući se, kao što je to i Hristos činio, samo za dobro čovečanstva. Samo na taj način će u oplemenjivanju i uzdizanju čovečanstva postići takve rezultate kakvi se ne bi mogli postići nikakvom ljudskom silom.

Svojom opomenom: ”Gledajte i čuvajte se od lakomstva; jer niko ne živi onijem što je suviše bogat”, naš Gospod je udario u sam koren spornog pitanja koje je mučilo ovog sebičnog čoveka i koje je povod svih sporova i rasprava sličnog karaktera. ”I kaza im ovu priču govoreći: U jednog bogatog čoveka rodi njiva i on mišljaše u sebi, govoreći: Šta ću činiti? Nemam u što sabrati svoje ljetine. I reče: evo ovo ću učiniti; pokvariću žitnice svoje i načiniću veće, i ondje ću sabrati sva svoja žita i dobro svoje. I kazaću duši svojoj: dušo! Imaš mnogo imanja na mnogo godina, počivaj, jedi, pij i veseli se. A Bog njemu reče: Bezumniče! Još ovu noć uzeće dušu tvoju od tebe; a što se pripravio čije će biti? Tako biva onome, ko sebi sabira blago, a ne bogati se u Boga.” Parabolom o bezumnom bogatašu, Hristos je pokazao ludost svih onih koji žive samo za ovaj svet. Ovaj bogataš je sve što je imao u stvari dobio od Boga. Sunce je, po Božjem nalogu, obasjalo i njegova polja, jer njegovi životvorni zraci padaju i na pravedne i na nepravedne. Kišu takođe nebo šalje podjednako i dobrima i zlima. Zahvaljujući samo Božjoj brizi niču i rastu biljke i zasejana polja donose svoje obilje. Ovaj bogataš se našao u neprilici neznajući šta da učini sa izuzetnim obiljem svojih proizvoda. Žitnice su mu bile već prepune; i nije imao gde da smesti preostale viškove svoje bogate žetve. Na Boga, koji mu je u svojoj milosti sve to obilje i dao, ovaj bezumnik nije ni pomišljao. On nije bio svestan da ga je Bog učinio samo pristavom (poverenikom) svojih dobara, da bi na taj način mogao pružiti potrebnu pomoć siromašnima. Njemu se ukazala blagoslovena prilika da bude Bogom određeni čuvar milostinje; spreman u svakom trenutku da je velikodušno deli potrebnima; ali on je sebično mislio samo na sopstvenu udobnost. Ovome čoveku nije bio nepoznat položaj siromaha, udovica i siročadi, napaćenih i nevoljnih. Bilo je mnogo mesta gde bi on mogao korisno da upotrebi svoj imetak. On je deo svoga izobilja lako mogao da odvoji u dobrotvorne svrhe, i da usreći mnoge porodice koje su oskudevale; mnogi gladni bili bi nahranjeni, a goli odeveni; srce mnogih bi zaigralo od radosti, mnoge molitve za hleb i odeću bile bi uslišene, a pesme zahvalnosti uzdizale bi se do neba. Gospod je čuo molitve oskudnih i ”po dobroti svojoj gotovio hranu jadnome” (Ps. 68, 10). Obilje dato ovom bogatašu trebalo je da posluži na blagoslov mnogima koji su bili ugroženi i oskudni. Ali je njegovo srce bilo potpuno zatvoreno za vapaje siromašnih.

Ciljevi ovog čoveka nisu bili ništa uzvišeniji od ciljeva ”stoke koju kolju” (Ps. 49, 12). On je živeo kao da nema ni Boga ni neba, a ni budućeg života; i kao da je sve što poseduje jedino
njegova svojina, za koju ne duguje ništa ni Bogu ni ljudima. Reči psalmiste: ”Reče bezumnik u srcu svojemu: nema Boga” (Ps. 14, 1) verno opisuju ovog bezumnog bogataša. Ovaj čovek živeo je i planirao samo za sebe. Za njega je najvažnije bilo to što je obezbeđen i za budućnost. Nije mu preostajalo ništa drugo nego da plodove svoga rada sabere u žitnice i da uživa u njima. Smatrao se srećnijima od drugih ljudi i sve svoje uspehe pripisivao je sebi i svome mudrom gospodarenju. Od svojih sugrađana bio je poštovan i cenjen kao čovek zdravog razuma i kao napredan građanin. ”Jer dušu njegovu blagosiljaju za života njegova, i slave tebe, što ugađaš sebi” (Ps. 49, 18).

Ali ”je premudrost ovoga svijeta ludost pred Bogom” (1. Kor. 3, 19). Dok je bogataš sanjario o godinama uživanja i sreće, Gospod je imao sasvim drugačije planove. Ovom nevernom pristavu stigla je poruka: ”Bezumniče! ovu noć uzeće dušu tvoju od tebe.” Ovde je u pitanju bio zahtev koji se ne može nadoknaditi novcem. Sve blago koje je nagomilao nije ga moglo otkupiti pa čak ni odložiti pravoodređenu presudu. Za koji čas postaće za njega bezvredno sve što je mučnim radom sticao u toku celog života. ”A što si pripravio čije će biti?” Njegova široka polja i prepune žitnice neće više biti pod njegovom kontrolom. ”Sabira, a ne zna kome će dopasti” (Ps. 39, 6). Nije obezbedio jedinu stvar koja bi mu sada bila od koristi. Dok je živeo samo za sebe odbacio je onu božansku ljubav koja se ispoljava u saosećanju i milosrđu prema bližnjima. Time je odbacio i život, jer je Bog ljubav, a ljubav je izvor života. Ovaj čovek je više voleo i cenio zemaljsko nego duhovno, i sa zemaljskim je morao i da ode sa ovog sveta. ”Čovjek u časti, ako nije razuman, izjednačiće se sa stokom koju kolju” (Ps. 49, 20).

”Tako biva onome koji sebi teče blago a ne bogati se u Boga.” Ova slika je prikladna za sva vremena. Vi možete sebično planirati samo za sebe, možete sabirati blago na ovom svetu, graditi dvorove velike i visoke kao nekada graditelji staroga Vavilona. Ali ne možete sagraditi tako visoke zidove i tako jaka vrata, da biste se zaštitili od vesnika propasti. Car Valtasar je priredio raskalašnu gozbu svojim velikanima, te ”hvaljahu bogove zlatne i mjedene i drvene i kamene.” Ali je ruka Nevidljivog ispisala na zidu njegovog dvora one sudbonosne reči i približavanje neprijateljskih armija već se čulo na vratima njegove palate. ”Iste noći bio je ubijen Valtasar car haldejski” (Dan.5, 30); a jedan strani vladar seo je na njegov presto.

Živeti samo za sebe znači propasti. Lakomstvo i želja da se sve zadrži samo za sebe, odvajaju dušu od izvora života. Duh koji teži samo za dobitkom, samo da prigrabi za sebe, duh je sotonin. A duh Hristov otkriva se u spremnosti da dajemo i da se žrtvujemo za dobro drugih. ”I ovo je svjedočanstvo da nam je Bog dao život vječni; i ovaj život vječni u sinu je njegovom. Ko ima sina Božijega ima život; ko nema sina Božijega nema života” (Jovan 5, 11. 12). Zato kaže Hristos: ”Gledajte i čuvajte se od lakomstva, jer niko ne živi onijem što je suviše bogat.”

VK
Facebook
LinkedIn
Telegram
Twitter
Pinterest
Pocket
Email
Reddit